Poljoprivreda u osvit civilizacije

Umeće obrade zemljišta staro je koliko i prva spoznaja neolitskog čoveka da je moguće sakupiti seme trava, drobiti ga i koristiti za jelo, a jedan deo semena baciti ponovo na plodno tlo. Prvi put kada je ovaj naš pra-pra predak pokupio „letinu“, utro je put savremenoj zemljoradnji i našim prehrambenim navikama.

U praskozorje svog posrojanja, čovek je imao sasvim primitivnu predstavu o svetu koji ga okružuje. Horizont se za njega završavao na obližnjem bržuljku, a nebo iznad njegove glave krilo je mnoge nedokučive i preteće tajne. Osećao se sa svih strana okružen nekakvim mračnim silama. Sve ga je ispunjavalo strahom: zalazak Sunca, spuštawe noći, grmljavina, prolazak komete itd. Pojave kao što su zemljotresi, erupcije vulkana, poplave, pomračenja Sunca i Meseca, unosile su u njegov život strah od grešnosti i kazne za učinjena dela.

Vremenom, tokom dugih milenijuma, naš daleki predak je shvatio da se neke pojave ponavljaju. U osvit civilizacije, primitivni ratar ili stočar, počeo je zapažati pojedine zvezde ili zvezdane grupe koje su ga, sa tog, hladnog, nepreglednog svoda gledaju iz noći u noć. Kada bi došlo vreme sejanju, na nebeskom svodu vladale su određene zvezde. Nekad bi se neka zvezda kretala do određene tačke, a za tim vraćala nazad. Počeci zemljoradnje pojavili su se u polutropskoj zoni, gde zvezde sijaju većim sjajem nego u našim, umerenim širinama. Određeni položaj svetlucavih tačaka na nebu nagoveštavao je kišu, poplavu ili periode suše.

Pojave kao što su izlazak i zalazak Sunca i Mesečeve mene pojavljivale su se u pravilnim razmacima. Vreme je čovek najverovatnije počeo da računa prema izlascima punog i novog Meseca. Mesečina je bila važna za stočare koji su čuvali stada i nad njima bdili. Sa Mesečevih mena čovek je prešao na godišnja doba koja su se poklapala sa položajem zvezda na nebu, vetrom, sušom, obilnim kišama i vremenom ubiranja letine. Iskustveno se dolazilo do najpovoljnijeg perioda sejanje, sađenje, obradu zemljišta itd.

Slepi, beslovesni strah pred mračnim božanskim silama počeo je, malo po malo, da ustupa mesto radoznalosti, dovodeći najpre do razvoja astrologije, a mnogo kasnije i astronomije.

Izlasci i zalasci Sunca kao i Mesečeve mene određivali su živote ljudi, njihove navike, običaje i radove u zemljoradnji milenijumima. U svom delu “Historia naturale” rimski istoričar Plinije navodi da su u staro doba trgovci kupovali samo ono drvo koje je posečeno u vreme mladog meseca. Takva i slična predanja-saveti održala su se i danas i prenose se generacijama i još uvek se mogu naći u našem narodu kao deo običajnog nasleđa.

Prvi naučnik koji se ozbiljno pozabavio uticajem Mesečevih mena bio je Fransis Bekon. Istraživao je uticaj Meseca na klijanje semena i utvrdio da biljke brže rastu i daju veći rod ako ih sejemo između prve četvrti i punog Meseca. Međutim, vekovima se naučnici nisu obazirali na ove njegove rezultate.

Bez obzira na to, ratari su primenjivali svoja iskustva i prema njima sejali, sadili, ostavljali zimnicu, đubrili njive, spremali hranu za životinje itd. Nauka kao da nije bila zainteresovana da pronađe vezu između pojava na Zemlji i njenog satelita, Meseca.

Autor: Organska bašta – Snežana Ognjenović