Anis – izgled biljke i lekovitost

Pimpinella Anisum

Izgled i stanište

Anis je jednogodišnja biljka iz porodice štitarki. Ima stabljiku sa nepodeljenim okruglo-bubrežastim donjim listovima na dugačkim peteljkama i podeljenim gornjim listovima na kratkim peteljkama. Biljka cveta malim belim cvetićima. Na sitnim, jajolikim plodovima može se primetiti deset nežnih, svetlije obojenih rebara. Anis miriše prijatno i aromatski sveže, a isti mu je takav i ukus. Vrlo su cenjene velike i svetle italijanske vrste anisa.

Sakupljanje, berba i čuvanje bilja

U našoj zemlji kvalitetan anis se gaji u Banatu, a odgovara mu i klima istočne Srbije i zemlja oko velikih reka.

Anis se seje u martu ili aprilu na rastojanju 30 x 30 cm. Sa berbom se započinje u leto.U bašti biljke brati u dva navrata, iako period berbe ne traje dugo. Na velikim poljima anis se kosi kosilicama pri oblačnom vremenu, ili za vreme jutarnje rose, kako plodovi ne bi poispadali. Prosušene biljke se mlate. Plodove treba čuvati na tavanu i često prevrtati.

Primena u narodnoj medicini

Anis kao začinska biljka

U domaćinstvu se anis upotrebljava kao začin za kolače, a u nekim se krajevima njime začinjavaju sosovi, salate i varivo. Može se staviti i u pekmez od šljiva.

Narodna imena:

Aniš, anaton, anež, slatki komorač, slatki kumin itd.

Autor: Organska bašta Snežana Ognjenović.