Da li je ovo i vaš izbor?

Intervju sa Snežanom Ognjenović vodila novinarka SENSE Snežana Trajkov.

Pitanje:

Uočljivo je sve veće interesovanje za život na selu, mada je realizacija još uvek retka. Koliko su ljudi zaista svesni u šta se upuštaju, a koliko u takvim razmišljanjima ima romantične idealizacije i nužde da se pobegne iz centrifuge života u velikom gradu?

– Da, to je tema o kojoj puno pričamo u Školi baštovanstva. Povratak na selo je i dalje na nivou pojedinačnih slučajeva. Na porodična imanja se vraćaju oni koji su ostali bez posla, što se do sada pokazalo kao mudra poslovna i životna odluka jer imaju resurse – zemljište, objekte, kakvu takvu mehanizaciju. Zatim, tu su mladi koji su potekli iz seoskih sredina i koji odlučuju da nastave porodični posao na imanju. Treću grupu čine ljudi odrasli u gradu koji imaju holističke predstave o seoskom životu i mahom započinju organsku proizvodnju koja najčešće, zbog nemogućnosti da ulože potrebna sredstva za veću proizvodnju, ostaje na nedovoljnom obimu proizvodnje da omogući solidan život porodici i najčešće je udružena sa uslugama seoskom turizmu i raznim drugim aktivnostima koje donose prihod, što je takođe dobar izbor.

Da bi se od poljoprivrede dobro živelo potrebno je imati dovoljno zemlje, objekte, opremu kao i novca za ulaganje u proizvodnju. Povratak na selo je velika i ozbiljna odluka, ne samo finansijske prirode. Život i rad u ruralnoj sredini su mnogo više nego lepi pejzaži i buđenje uz cvrkut pričica. Niti je grad bauk iz koga treba po svaku cenu pobeći niti je selo obećana zemlja u kojoj nas čeka samo med, mleko i miris cveća.

Idealizovanje života na selu proizilazi iz sve veće otuđenosti sela i grada ali i tempa koji veliki gradovi nameću. Danas mladi ljudi predstavu o selu dobijaju kroz sliku kravice koja pase na cvetnoj livadi presrećna što će da nam pošalje mleko u tetrapaku. Slika sela je pojednostavljena, nema mirisa i zvukova – samo sličice ponekog proplanka ili ukusnih jela spremljenih na tradicionalni način u nekom elitnom restoranu.

Selo nije idilično utočište, a život u njemu je isuviše komleksan da bi nekome poslužio kao „beg”. On traži puno znanja i veština drugačijih od onih koje su neophodne u gradskim uslovima gde možemo da se oslonimo na usluge drugih. Takozvane gradske veštine kao što su komunikativnost, internet tehnologije, šarm, strani jezici – nisu mnogo od koristi kad se čovek nađe oči u oči sa zemljom i prirodom. Ne možemo manipulisati prirodom kao što smo navikli da manipulišemo ljudima. Ne može se sve naručiti on line. Važni su rad, strpljenje i otvorenost. Bezbrojne naizgled sitne veštine vezane za seoski život zbunjuju građane. U selu se oslanjamo na sebe i zajednicu. Usamljenost i potreba za izolacijom je neodrživa jer čovek, kao pojedinac, ne može sam da se bori sa prirodom. Za nekoga je sve ovo izazov a za drugog teško razočarenje.

Odlično se snađu mladi ljudi koji čvrsto stoje na nogama, imaju cilj, način i sredstva da to ostvare. Lošije prolaze oni koji imaju „želju da žive u prirodi” jer im se ona dopada tokom letovanja, izleta, planinarenja, kurseva meditacije.

Odlomci iz teksta objavljenog u časopisu SENSA.

Saznajte više o Školi organskog baštovanstva